autor:

V dan Queera

Francois Chaignaud (Francuska) i Cecilia Bengolea (Argentina) sarađuju skupa još od 2005. godine. Oni su se ovdašnjoj publici predstavili i prošle godine, kada su na Queeru izveli dve predstave Paquerette (Antipodes ’08) i Sylphides (Antipodes ’09), kojom su osvojili nagradu Critiques Choreographic Revelation 2009. Ovi multitalentovani performeri – plesači, su u subotu 8.05. nastupili u sali Jedinstvo, dva puta zaredom, u 19 i 20 h, kosmoplovskom, orbitalnom predstavom Castor & Pollux, ostavivši publiku bez daha.
Francois i Cecilia u svom plesno-koreografskom radu istražuju i promišljaju mogućnosti/performanse sputanog/ograničenog tela, često kroz mitološke, bajkovite tematike, ovoga puta koristeći tehniku suspenzije, pobedivši zakone gravitacije, dramatično gospodareći vazdušnim prostorom. Umetnici vise sa stropa, na tankim metalnim užadima, metaforički dočaravajući kosmos i dve najsjajnije zvezde zodijačkog sazvežđa Blizanaca (Gemini) u njemu. Oni neočekivano, bitno menjaju perspektivu i percepciju publike, koja ovaj spektakl mističkog haosa i bestežinskih vratolomija prati s poda, ležeći na leđima.
Ova antička priča raskošne izvedbe, s elementima space opere, s početka otelovljuje sliku postanja – rođenja braće blizanaca iz grešne (vanbračne) veze vrhovnog boga Zeusa i Lede, supruge spartanskog kralja Tyndareusa. Umetnici simbiotički struktuiraju jedinstven živ organizam, klupko isprepletenih tela, što je vizuelno veličanstveno, i zbunjujuće realizovano uz efekat njihovih šarenih, pripijenih kostima – trikoa.  Nad našim glavama levitira potpuno nedetirmisano obličje, dok oni izokrenuti naopačke, naglavce ka podu, pevaju operske arije i molitvene psalme na nekom davnom, izumrlom, ili pak futurističkom jeziku.    Oni se potom postepeno razdvajaju, plešući tananim pokretima, ali tokom predstave menjaju ritam, bilo da su spojeni i fokusirani jedno na drugo, ili u fantastičnim solo deonicama, kada separativno prikazuju emocije, dinamiku života ili savršenu, okrutnu nepogrešivost svemira i sopstvenu tragiku. Kulminacija njihovog odnosa je  intenzivno stihijsko, uragansko letenje po vazduhu, nagla promena pravaca i visine, kao i položaja tela, što se očituje u zahtevnoj, psihofizički kompleksnoj koreografiji izvođača. Oni se dinamično, u višestrukim salto okretima obrušavaju na publiku, lebde nepomično ili kližu po prostoru, zamrznuti u neverovatnim, akrobatskim pozicijama iznad naših glava.
Senzacionalni vazdušni plesni vatromet Fransois Chaignaud i Cecilie Bengoleae, do sad je vizuelno najimpresivnija izvedba Queer festivala i nesumnjivo njegova high-light predstava.

Slovensko mladinsko gledališče iz Ljubljane, s predstavom Amado mio, režisera Ivana Peternelja, u izvedbi Ivana Peternelja i Blaža Šefa, u Histrionskom domu od 21,30 h, uz bogat dramski tekst, predstavlja publici deo najranije biografije slavnog umetnika, režisera Pier Paolo Pasolinija. Utemeljena na istoimenom autobiografskom romanu Amado Mio, ova predstava tretira intimne, dnevničke zapise, od poslednje strahotne ratne 1945. godine, kada je Pazolini upoznao Nisuitia, petnaestogodišnjeg dečaka kojeg je zavoleo, i razvoj njihovog odnosa.
U bravuroznoj troslojnoj interpretaciji, na nivou verbalne narativnosti, glumačko-plesne koreografije, i vizuelnih rešenja, kao što je segment iz filma Gilda, ova predstava svojim eruptivnim, emocionalnim nabojem, oslikava teškoće posleratnog vremena, skrivenu ljubav i strast umetnika, koja godinama opstaje poluuskraćena, jer je duhovna, bez telesnog zbližavanja, dok ne sazri i prevaziđe fizičku barijeru, te postane obostrana. Teška, nesigurna, posleratna vremena, kao i sofisticirana razmišljanja, melanholiju, strahove i očekivanja Pasolinija, Ivan Peternelja ubedljivo predstavlja scenografskom postavkom u vidu prostranog daščanog postolja (scena unutar scene), koje se naizmenično preobraća u sto za ručavanje, ring po kom se bore, zajedničku ljubavnu postelju, ili pak oltar – hram gde se zajedno mole. Pasolini u jednom momentu metaforički razapinje i čekićem prikucava Nisuitia, poput Isusa, hoteći da ukroti njegovu živahnu mladost i superiornu lepotu, da bi ga zadobio i privoleo ga k sebi. Paralelno, u njihov odnos je upleten i lik mlade violinistkinje Dine, tadašnje Pasolinijeve komšinice i prijateljice, koja je iskreno u njega zaljubljena i za njega se bori svim argumentima i sredstvima, te to čini dobru ravnotežu, pošto u jednom delu, njeno prisustvo verno dočarava Blaž Šef sedeći na sceni s perikom na glavi, golih leđa, okrenutih publici.
Plesnom interpretacijom bezazlenih, detinjastih ili oštrih, pagansko-obrednih ratničkih igara, ili pak međusobnim konfliktnim poetsko-psihološkim dijalozima, glumci razotkrivaju i suptilno nijansiraju karaktere koje tumače.
Završna scena uključuje projekciju legendarne scene iz filma Gilda iz 1946., gde Rita Hayworth u svom antološkom performansu igra i peva, ali ovog puta na telima dva glumca, po njihovim belim košuljama, čime oni kreiraju suptilnu i efektnu nadgradnju njenog plesa, te publiku ostavljaju dirnutom i egzaltiranom.

“Amado Mio”
“Amado Mio- Love me forever- and let forever begin tonight
Amado Mio- when we’re together, I’m in a dream world, of sweet delight.
Many times I’ve whispered- Amado Mio
It was just a phrase, that I heard in plays, I was acting a part
But now when I whisper- Amado Mio
Can’t you tell I care, from the feeling there, for it comes from my heart
My one endevour- my love, my darling,
would be to hold you- and hold you tight
Amado Mio- Love me forever- and let forever begin tonight”
(((then Gilda does a dance and starts again-)))
“Amado Mio- Love me forever- and let forever begin tonight”

---

VI dan Queera

Poslednjeg dana šestodnevne teatarske queeromanije, u repertoarskoj završnici, predstavio se festivalski stari znanac i učesnik, koreograf Raimund Hoghe, predstavom L’Apres-midi (a solo for Emmanuel Eggermont). Hoghe je rođen u Wuppertalu (Nemačka), sarađivao je sa najpoznatijim nemačkim koreografima i trupama, a kao dramaturg, koreograf i izvođač realizuje sopstvene pozorišne komade od 1989. godine, te se uporedo bavi i spisateljstvom za šta je dobio nagradu “Deutscher Produzentenpreis fur Choreografie”.
Hoghe je poznat po koreografskim obradama klasičnih kompozitora i operskih izvedbi, kao što su u Zagrebu ranije izvedeni “Bolero Variations” i “Swan Lake, 4 acts”. Inspiraciju nalazi u glazbi Marie Callas, u japanskom Butoh plesu, u konceptu Bauhausa – konglomeratu različitih umetničkih, plesnih i pozorišnih estetika, u radovima Josepha Beuysa, Christiana Boltanskog, instalacijama Wolfganga Laiba…
Sa dugogodišnjim saradnikom, izvrsnim solistom Emmanuelom Eggermontom, realizovao je ovaj komad na temu Debussyevog Preludia i L’Apres-midi d’un faune, i Lieder-a Gustava Mahlera. Predstava je bazirana na snoviđenjima i međusobnom poverenju, uz suptilne meditativne, parcijalne pokrete, bez razmahivanja, u sporom, hipnotičkom protoku vremena, pod vedrim nebom i suncem u zalasku, u prirodno-zelenom okruženju, na otvorenoj sceni krova ex-kina Lika, sadašnjeg Plesnog centra u 18 h. Bravo za ambijent!
Ulogu fauna Eggermont prezentuje nežnom pojavom, krhkošću i nestalnošću, igrajući između dve čaše pune mleka, nagoveštavajući svoju nevinost, ali i žudnju i opsesivnost, kombinacijom klasičnog baleta i slobodnih formi, dovodeći publiku u stanje transa, ili bar iskoraka iz sopstvenih ljuštura.
Tanane operske arije su povremeno nadjačavali: cvrkut ptica sa obližnjih krošnji, zvona sa crkvenog zvonika, škripa drvenih vratašca sa susednog krova, zaglušujući zvuk malog aviona dvomotorca koji je dva puta preletao iznad scene, ili zloslutno graktanje vrana… u duhu nestvarno improvizovane polifonije, sinteze klasičnih akorda i gradskih prirodnih zvukova, te je to dodatno pojačalo utisak vanprostorne dimenzionalnosti i somnabulnog (mesečarskog) transa, u koji smo svi zapali.

Poslednju predstavu na festivalu je, još jednim nastupom sinoć u Plesnom centru od 22,30 h, izvela neprikosnovena zvezda Queer festivala Francois Chaignaud, u zajedničkom duo konceptu sa francuskom plesačicom Marie-Caroline Hominal, pod nazivom Duchesses. Propitivanje telesne sputanosti i izdržljivosti je takođe prisutno u ovom neverbalnom performansu, transformisanoj dečijoj igri, gde njih dvoje nagih tela stoje na dva neonska postolja, vrteći obruč (hulahop) oko struka – bedara, punih 40 minuta.
Ovu ekstatičnu predstavu ne čine nikakvi drugi detalji i koreografija, osim što oni kadkad spušteni na kolena, klečeći vrte obruč u raznim ritmičnim intenzitetima opušteno – relaksirajuće u početku, a onda sve energičnije, divlje, besno, rezignirano, nestvarno brzo i agresivno, zakrivljenog tela unazad ili unapred, ekspresivno ozbiljnih lica, protkanih patnjom, kao na freskama.
Muzička pratnja je elektronska i pre podseća na zvuk hipersoničnog turbo raketnog motora space shuttlea, u novootkrivenom zvezdanom sazvežđu, nego na melodiju uz koju bi se plesalo i uživalo. Ova predstava, kao moćan laserski zrak, neosetno nas preseca na više delova, i ostavlja rasporene i sluđene, da razmišljamo o malim stvarima i pričama, iz kojih potiču i na kojima počivaju veliki ciljevi i dometi. Spektakularno izvedena, repeticijom malog broja (ograničenih) pokreta, s utiskom duplog odraza u ogledalu, kad se učesnici maestralno predano isrpljuju do poslednjih atoma energije, sledeći više ciljeve i prateći metafizičke odgovore, kroz poistovećenje s bezrezervnom ljubavi, patnjom ili žrtvom, kao prirodnim životnim kosmološkim i ontološkim principima, koji tumače esenciju prirode postojanja i očuvanja bića, kao i sveta u kome ono egzistira.

Ovim predstavama je Queer Zagreb završio s pozorišnim repertoarom, ali daleko od toga da je blizu kraja, već se naprotiv, festival nastavlja i zahuktava u drugom delu – filmskim programom, koji uključuje sjajnu selekciju brazilskog queer filma 90-ih godina i selekciju berlinskog Pornfilm festivala, što sve skupa traje do 14. maja.

Jako mi je drago što sam bila izveštačica sa lica mesta, u dnevnim hronikama festivala, i ako sam bar delom uspela da prenesem svoje utiske i zapažanja. Presrećna sam i ponosna što sam učestvovala u predstavi grupe La Pocha Nostra, i vraćam se u Beograd, ispunjena, astralno izprojektovana, izbombardovana brzim tempom i smenom snažnih utisaka, novih prijateljskih lica i događaja, nanizanih u jedinstvenom zagrebačkom queer hramu ljudskih prava i slobode, kulture i umetnosti na Balkanu, kao na zlatnoj ž(l)ici

Kosmogina vas poziva u utorak u podne na otvaranje Profilovog sajma knjiga, na promociju knjige Tango, autora Rade Jarka, usred hrvatskog kulturnog skandala Jarak vs. Jergović. Učestvuju i urednica Jagna Pogačnik, Sanja Goldstein, recenzenti Tonko Maroević. Biće zabavno. Čitam poeziju, igram tango, politički promišljam… napokon  jebeni skandal, afterqueer! http://www.vecernji.hr/kultura/rade-jarak-romanom-tango-otvara-7-zagrebacki-sajam-knjiga-clanak-138212

Iščekujte nastavak, ako ne na ovom, onda na nekom drugom mestu. Kiss 2 all! Kosmogina never stops!
tekst & photo by Kosmogina
all rights (p)reserved    .