autor:

Projekcije su nešto utišanije. Danas kada sjedi, a on prolazi pokraj njega, s njim, to prođe nekako drugačije. Manje ogrebano, manje umorno, manje razoružano. Poželi baciti bocu ili dvije, poželi čak i to ne napraviti (a to zbunjuje). Poželi da vrišti: VOLIM TE /VRATISEE / SVEĆEBITIOK / SVESVESVESVE/ MOLIMMOLIMMOLIMTE.

Onda i ta želja nestane. Okrene se njoj i kaže: „Gladan sam. Idemo nešto pojesti.“ Ona potvrdi njegovu želju.

Ne radi se tu o emocionalnom zdravlju, a ni disciplini. Radi se o tome da je srce vraćeno na mjesto od kud je izvađeno. Opet SE nahranilo iluzijama. Pokojim filmom, stihom, citatom, obećanjem, redefiniranijom vjerom, profinjenijim new age-om. Tom srcu nije dobro ni unutra ni vani.

Povraćano srce ili  povraćeno srce je iritabilno srce.Ono je bez mjesta radnje, ono je bez vremena. A iritabilno srce piše ovakva pisma, s ovakvim naslovom, uh uh (neusklađena, metapoetična, folklorna; OPROSTITEMU! ):

Iritabilno srce [naučnoegzaktno itd.]

I feel like writting you a letter.
Nešto poput V. za L, s LUDOŠĆU.
Kao objašnjenjem. Naravno.

Pada mi na pamet: Oslobođenje rečenice.
A to, to ide skupa sa oslobođenjem misli.

Nešto za vječnost. Poput: Volim te.
Pisao sam i bolje. Ali je bilo o ovome. To valjda znaš. Valjda.
No, o oslobođenju mogu još nešto reći. Ovo: Ti i Ja.

[Nemoj odustajati od mene. Ne u ovom životu.]–>ovo je za potrebe melodrame.
Trebaš mi a želim da se trebamo a onda se valjda i trebamo.

Prethodna spada u ljubavne rečenice. Ostavite ju na miru. Prekrižena je, tako i tako.
Na druga pitanja neću odgovoriti. Neću.
To je opet bilo: Danas.
Ti, moj, moja, danas.

Pisanje me smiruje. Moje srce.
Prispomenuto je da se radi o metafori. Ovaj put je o onom: od krvi i mesa.
Iritabilnom. Po sebi.

_Plačete li Vi za nekim?

Ja ponekad , da!