Važno je ne biti veći od Zaljubljenosti
autor:
Srđan Sandić*Ljubavnu vezu sa samoćom ljubavnici ne opraštaju / Lj. Filipović / Prazne tvornice
_ovo ste sigurno već čuli ili sami pričali, nemojmo se lagati:
On se napije pa se tek pojavi, onda, s prijateljima. On dođe pa kaže da zapravo nije zainteresiran za mene, ali eto – gle slučaja – sa mnom je na dejtu. On je i dalje s drugom, ali se kune da me voli. Ja nisam zainteresirana za njega, ja znam da on nije taj ali sam i dalje s njim. Dok se ne sredim, dok ne nađem posao, dok se ne odselim, dok ne nađe drugu, dok ne nađem drugog, dok ne nađem drugog.
Lezbe, dobro je biti singl!
On me voli na svoj način. On nije kao svi drugi, sluša me, pametan je, da me barem privlači. Malo je premlad, malo je prestar, malo previše života ima iza sebe. Gdje sam tu ja? Tko sam tu ja? Tko je on meni? Tko sam ja njemu?
U kojemu ste vi narativu?
Koju si priču pričate?
Kakav ste karakter?
Važno je „moći“ opisati sebe.
Da, svi si mi pričamo priče, svi se mi apologiziramo, svi mi tražimo izgovore da preživimo, da ne preuzmemo odgovornost, da nastavimo bez previše upitnika, da ne budemo optuženi od naše savjesti, našeg društva, našeg intimusa.
Svi mi mislimo da smo u pravu, ili u krivu. Ovisno koliko nas krivnja zanima. Ovisno koliko nas zanima „pravica“. Sve ovisi o našemu habitusu, o tome kako su nas odgojili, o tome kako smo se odgojili. Nikada nije jednostrano. Biramo čija je odgovornost veća: Naša ili Njihova. Tko ili što determinira naše odluke, naše postupke, posljedično?
*U koga ste zaljubljeni? Sjećate li se tog osjećaja? Stidite ga se? Zreliji ste od zaljubljenosti? Što Vas sputava u njoj? Kakvi ste vi, u njoj?
**U koga biste željeli biti zaljubljeni? Kako on/a izgleda? Zašto niste? Što mu ono fali?
Velike ljubavne štorije u memoriji su knjiga. U muzici, filmu. U albumu, fotografskom. „Jer ljudi koji vas vole, stalno nanovo dolaze. I nestaju. Inherentno je to samom konceptu. Kad ste već uvjereni da više nema onih koji bi mogli izaći iz tog neiscrpnog izvora, pojavi se netko. Samo da bi ponovo mogao otići. Ili vi. „ [Prazne tvornice ]
I new age za kraj: _što prije odredimo pitanje granica svog ukusa (granice su fundamentalno pitanje), granica svojih Ljudi koje biramo, granice sojih snova koji smiju postati „realnost“ to ćemo prije „naletati“ na one koje čekamo s tim neiscrpnim izvorima ljubavi, gotovo kao roditeljske. Ali zapravo ne. Nećemo još i roditelje plesti u ovo.
Je li se razumijemo?
Komentirajte!