FESTIVAL | QUEER-O-KLUB | RJEČNIK | VODIČ

Toni Marošević: “Odbio sam napraviti gej organizaciju”

objavljeno:

23. 03. 2013.
Toni Marošević: “Odbio sam napraviti gej organizaciju”

U sklopu projekta sakupljanja osobnih priča za publikaciju ‘Usmena povijest homoseksualnosti u Hrvatskoj’ (2007.), Toni Marošević kao jedna od 25 intervjuiranih osoba pružio je izniman uvid u zbivanja oko gej tematike, te razvoja scene i pokreta u Hrvatskoj tijekom komunizma. Intervju s Tonijem Maroševićem možete čitati na Queer.hr-u u 5 nastavka srijedom i subotom, te pratiti priču ključnih trenutaka, događaja i prostora – od 60-ih godina do kraja 20.-og stoljeća. (razgovarao: Gordan Bosanac)

(Prvi dio intervjua pročitajte na linku ovdje: LINK)

Qhr: Pričaj mi o svom odlasku u inozemstvo, koliko ti je to osobno bilo značilo?

T.M.: Dosta. Mislim, nakon tri godine ja sam diplomirao talijanski i onda sam otišao u Njemačku studirati, kako sam germanistiku studirao u Munsteru, i prvo sam dobio stipendiju, a onda sam ostao tamo dvije godine, i onda sam još išao u Amsterdam. Tamo sam se stvarno preorijentirao na nekaj drugo, ali sam s germanistikom vezan, tak da nekako kažem ti, sva ta saznanja, ja sam već donosio časopise, pamflete, kad sam dolazio na ferije, dijelio sam svojim frendovima i bez obzira kakvima jer su to sve mogli vidjet u kući, razumiješ, i kod mene, tak da…

Qhr: I njihove reakcije su bile Ok?

T.M.: Pa, u to vrijeme OK. Bar s ljudima s kojima sam se ja družio, kažem ti, vrlo često mi se događa, i to dan danas još radim, da ak se ne mogu družit s nekim onda jednostavno ne želim dolaziti uopće u kontakt, razumiješ, tak da ti i dan danas živim, ne znam, u jednom, možda hermetičnom svijetu, recimo tu svi ljudi znaju, dapače, tak da, kapiraš, pokušavam uvijek napraviti taj jedan kompromis, a uvijek bit iskren prema sebi i drugima. To je zapravo, ali to sam naučio još ko klinac zapravo…

Qhr: …da je to kriterij ispod kojeg ne možeš.

T.M.: Da, i da mi to daje jednu određenu slobodu i nikad me nije niko prezirao. Moji profesori su vjerojatno to neki znali, ja sam, konačno, pisao pjesme, i koječega, to je objavljivano, nisam direktno pisao o tome, al mislim da se to znalo. U krugovima gdje sam se šetao nisam skrivao.

Qhr: A u to doba, šezdesete, sedamdesete, jesi imao kakvih neugodnosti?

T.M.: Ne.

Qhr:  Nešto od dikriminacije, nasilje, dovikivanja?

T.M.: Ne. Toga je bilo al ja nisam išao na štajge. Toga je bilo po štajgi, čulo se, čak je i policija znala maltretirati i tako dalje ne, al ja nisam, tamo onda, kraj sedamdesetih je to, je postojao tamo u Bauerovoj sadašnjoj, nekad 8. maja ne, odmah kod Tomislavovog trga, blizu, Tomislav, jedan bar, još dan danas ima, to je kao bila birtija i podrum, i to je jedno vrijeme bilo doslovno gej sastajalište, od onda možda, a to su ti sedamdeset i peta, šesta, sedma, možda bi se onda moglo već počet govoriti o nekakvoj kulturnoj jezgri i zajednici. Tamo su se svi poznavali, a tamo je uvijek bilo i gej frendli ljudi, bilo je raznih umjetnika, raznih takvih, onakvih, s tim da smo mi u to vrijeme zalazili u Klub likovnih radnika, to je bilo u Starčevićevom domu, gdje je sad ova Gradska knjižnica ne, zalazili smo u Klub filmskih radnika i u Klub knjiženih radnika, društvo koje se i tamo nije bilo tajni nekakvih, konačno u Klubu, u Klubu likovnih radnika vlasnik je bio jedan koji  se bavio fotografijom i slikao je sve ljude koji su tamo dolazili i napravio izložbu i to. Ali to je bilo poznato, recimo bili smo tamo, onda je neko otišao u WC, onda je reko jebo te opet je ovaj wc zatvoren, opet ovaj konobar puši …., ne, za pedeset maraka, hahaha. Tamo se moglo svega dogoditi i tamo se događalo svega i nije bila nikad antisituacija, i u Klubu – Klub književnika je bio malo hermetičniji, Klub filmskin radnika je bio razu…, baš ono razularen.

Qhr: Sodoma i Gomora?

T.M.: E kod …. je bilo ovako uvijek  nešto disnt ali isto je bilo razulareno, znali smo pit nekad do ujutro, nekad nas je izbacio već u jedanaest ne. Ja nisam nikad  tu granicu htio preći ne, i te štajge, mi smo se onda i šetali po štajgama. Uvijek je to bilo svi zajedno ne, tih sedamdesetih, osamdesetih, bio je jedan francuski lektor ovdje, , on je dugo bio ovdje, Francois se zvao, ja znam da  sam mu rekao uvijek Fransoaz ne, čovječe on je po zimi nosio krzne, krzneni kaput ne, bio je gej, ne. Ja sam ga mrzio, a on je sto godina tu živio i samo je znao reć dobar dan i hvala na hrvatskom, samo je francuski znao, nije znao ni engleski čak, ništa, i znam da sam ga mrzio i da sam ga zvao Fransoaz i on se s nama družio i možeš si mislit sad, mi smo svita, bili su raznorazni, bilo je dosta gej ljudi u tom društvu, odjurili – recimo sve se zatvorilo, na autobusni kolodvor, tam smo išli pit, na onaj stari autobusni kolodvor i tamo kad smo došli, kad je on ušao sam su se oni pijanci svi onak razmaknuli kad smo ušli, mislim onak, u tim krugovima u kojima sam se ja kretao sve je bilo dozvoljeno i sve se dešavalo, ja sam živio s jednim dečkom od 77. do 79., to se znalo, mi smo zajedno izlazili, mi smo se držali za ruke tamo, mi smo se tamo znali i poljubiti, ali to je tamo bilo dozvoljeno, dakle opet nekakvi jebeni hermetizam al ne do kraja, bilo je vjerojatno ljudi koji su bili anti, tamo je Sutlić pokojni dolazio, Vanja Sutlić ne.

Qhr: Pa nije pokojni.

T.M.: Pa ne ovaj mladi.

Qhr: Aha.

T.M.: Ne ovaj mlađi, bio je on sa svojom ljubavnicom, imao je mladu ljubavnicu koja je šešire nosila neke, koja je bila isto filozof ili ovak nešto, ne znam što, uglavnom, u to doba mi smo svi sjedili zajedno, to je bilo takvo ozračje.

Qhr: Da, da, da, bez segregacije.

T.M.: Bez segregacije.

Qhr: Opet neprevidljivo.

T.M.: Politički liberalno, ne znam moja jedna frendica slikarica se zavadila se sa svojom frendicom koja je liječnica, a bila je titoiskinja, ne, i nešto su pričale i moja frendica je popizdila i počela vikat jebo te Zlata, pokojna je ta moja frendica liječnica i ova druga, jebo te Zlata ti samo Tito, partija, Tito, partija i cijeli Klub je počel urlati i smijat se, Tito, partija, evo u takvom ozračju sam ja provodio sedamdesete, osamdesete. No, osamdesete se počela Ljubljana otvarati.

Qhr: E da, Magnus…

T.M.: Moj prijatelj Drago Grabnar je živio osam godina u Zagrebu, ovaj, tako da se on isto sjeća, mi smo se družili cijelo to vrijeme. Kad je on  otišao u Ljubljanu, u Sloveniju natrag, ja sam počeo kod njega zalazit, počeo sam tamo kojekakve pizdarije radit, kako sam ja radio performanse, onda sam tamo to prenosio, konačno to  je bila jedna zemlja onda, nije to bilo ništa više teško ne, i onda je 84. počeo taj Magnus, no, zapravo mi smo ovdje, ja sam napisao 84. negdje u trećem, drugom, trećem mjesecu članak u Startu, Homoseksualna karta Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Qhr: Da?

T.M.: Da. To imam, taj članak, a to ima, ima ga i u arhivi u Vijesniku, možeš ga dobit bez problema, ne.

Qhr: Super.

T.M.: Ja sam prve godine bio kao izvjestitelj Radia 101 i javljao sam se svaki dan u eter negdje u tri sata, u vijestima iz kulture ne, tri, pola četiri, ne sjećam se više, baš u Anteni i onda već druge godine sam ja s nekim dečkima koji su hetero napravio jedan film, taj se film izgubio, a možda postoji, ne znam kako doć do njega, video film sa skrivenom kamerom, jedna cura i jedan dečko su na Cvijetnom trgu, mi smo se zvali Televizija ridikuli, radio je već funkcionirao, to je znači negdje 85. bila, proljeće, zima 85., jer je bilo hladno, stavili smo mikrofone jednom dečku i jednoj curi i snimali ih skrivenom kamerom, oni su se upucavali ljudima na cesti, frajer frajerima, a cura ženama hahaha i mi smo snimali reakcije. Imali smo kao nekakve tjelesne čuvare ne, ak se nešto, ali nije se ništa dogodilo.

Qhr: Najnormalnije.

T.M.: Najnormalnije je prošlo, 20 minuta je film trajao, između su bile ankete s ljudima po cesti i te ankete nisu bile isto neprijateljske, isto su bile relativno dobre ne, pogotovo poslije reakcije 84. koja se desila na Frigidnoj utičnici.

Mi smo taj film prikazali odmah te godine, u Ljubljani na Magnusu, čak smo dobili poziv za u Berlin čoveče i radio nije htio platit, naravno to je bilo na VHS-u rađeno i kaj ti ja znam. Da, i tu je, te godine isto, moj prijatelj ………., u javnom zahodu smo u Ljubljani napravili izložbu, moja je ideja bila, on je izradio pimpeke i obukao ih, kao hipija, kao, ne znam šta, punkera, tralala, i to smo izložili u javnom wc-u sa slikama jednog zagrebačkog travestita, on ima dvije slike, ja imam jednu.To je zagrebački Foto Tonka, jedan travestit iz dvadesetih godina.

Ali da se vratimo na tu 84., ja sam išao tamo izvještavati i došao sam na radio i rekao sam, čujte, idemo napravit pedersku emisiju. Već sutra u utorak, Sea Dalić, mi smo napravili nešto kao Frigidna utičnica i bila je sastavljena od puno rubrika, to je bio program, to nije bila emisija, to je bio program od osam sati naveče do ponoći, kak je radio radio, bila je jedna cura, koja je navodno završila u ludnici, dežurna filozofkinja ne, ja mislim da je prvo pitanje bilo kad će propast komunizam, telefonom. E, a startali smo 08.05. na dan Zagreba, razumiješ, ne. To je bilo prestrašno, ljudi su mislili da je piratski radio u pitanju, i poslije dolaze te rubrike kad sam ja nastupio pa je onda Andrea Feldman igrala jedno vrijeme lezbijku, tamo nešto se javljala, to je bilo manje agresivno. Kod mene je bilo dosta agresivno, ja imam sedam minuta snimke ili možda manje, četiri emisije su bile. Kad smo radili 20 godina radia netko mi je donio.

Qhr: Tih sedam minuta.

T.M.: Da. Ili manje ja mislim čak, ja to nisam nikad preslušao još, na CD-u to imam, ja se to ne usudim preslušati.

Qhr: Naravno, a znači reakcija na radiju je bila skroz pozitivna.

T.M.: Pozitivna, dapače, da nije tih urednika, koji su onda bili urednici na Radiu 101, naime direktor je bio Veljko Jančić, a ovaj Keber je bio, Dobrica Keber je bio glavni urednik, ne, da nije bilo zapravo njih ne bi se ništa to moglo napravit.

Qhr: A kako je javnost reagirala?

T.M.: Javnost je reagirala onak kak je reagirala, prvo su počele stravično negativne, onda su počele zezatorske, a onda najedamput puno podrške. To je bilo uvijek mješovito, razumiješ, a onda se počela simpatija stvarat, drugi dan je Sabor o tome raspravljao, čovječe, mislim, mi smo četiri emisije održali.

Qhr: To bi bilo dobro transkripte tog Sabora naći isto.

T.M.: To bi se moglo možda naći, to je, doslovno, drugi dan je Sabor o tome raspravljao. Znam, Ines Šaško nas je jako podržavala ne, nju bi se moglo nać negdje.

Qhr: Tko je ona, ne znam?

T.M.: Ona je bila urednica u to vrijeme na hrvatskoj televiziji, ona je, poslije sam je još vidio kad sam bio na televiziji, znam da smo se sreli i da smo se upoznali, ja sam rekao ja sam Toni Marošević, ona Ines Šaško, ja sam rekao, ovak sad konačno kad te poznam, hoću ti zahvaliti za podršku u Saboru. Ona je bila kao tamo, ona je bila i nekakav delegat možda u to vrijeme, ona nam je dala podršku i zapravo ona je uspjela, na neki način, to otkanalizirat da se nešto gore ne desi izgleda i neki ljudi još vjerojatno, ne. Al onda je bila već atmosfera jako, dosta liberalna osamdesetih.

Qhr: I ti osobno nisi imao problema zbog emisije?

T.M.: U principu ne, znam da su prisluškivali telefone, i zvao me ministar kulture za europsku zajednicu ili neko takav iz ureda i posle toga je sve prestalo. Jednom su mi došli s prijedlogom, preko moje prijateljice, s prijedlogom da napravim gej organizaciju, kao sistem me hoće, a ja sam došo tamo na razgovor, rekao čekajte, jebo te, mene sistem hoće, ali  ja neću sistem, evo to je to.

Qhr: Ma daj.

T.M.: Znaš ono, ti bi napravio kao članstvo, onda bi oni imali uvid u ljude, razumiješ, mislim to je bila njihova ideja. Segregacije nije bilo nekakve, osim što me nikada nisu htjeli zaposliti na radiju. Čak u to vrijeme je bio ministar kulture, to jest RSIZ-a za kulturu bio na radiju, Bošnjak, Branko Bošnjak. Ja sam se s njim privatno družio, ljetovali smo na Susku, tamo su pisci ljetovali jedno vrijeme, iz cijele Juge kao, to je trebao postat otok pisaca, Susak, ali on me znao zvati i na razgovor, kao ono dođeš u audijenciju da me pita kako živim, kad mu kažem, čuj mogli biste me zaposlit – ma čuj… Rekoh, ajde idem, goni se, doviđenja.

Qhr: A jesi imao neki stalni posao onda u osamdesetima?

T.M.: Tih krajem osamdesetih ne, radio sam, počeo sam već onda radit kao slobodnjak.

Qhr: A prije toga?

T.M.: Prije toga sam bio stalno zaposlen.

Qhr: Na stojedinici?

T.M.: Ne, stojedinica je 84. osnovana, ja sam 71. počeo otprilike radit, radio sam u Varšavskoj, školi stranih jezika, prvo, kak sam ja jezičar, četiri godine, onda kak sam znao nizozemski sam za jednu firmu prevodio neki kurac, na nekom ručku il nekom sastanku, i onda su oni pitali, a ja govorim nekih četiri, pet jezika, u ono vrijeme sam govorio već toliko ne, i onda su me pitali oni, bi došli vi nama radit, mi radimo, ne znam, s Talijanima, s Njimcima, s ovima, s onima, vi sve te jezike znate, s Francuzima, pa evo koliku plaću imate u školi, ja sam imo 230 tisuća dinara, bez državnog ispita, s državnim bi imao 250, nisam nikad državni ispit napravio, i ja sam rekao, pa koliko vi imate, kaže, evo mi vam damo 500 tisuća, ja sam rekao dobro, idem ne, i to je bio zapravo jako dobar potez jer sam jako puno putovao.

Znao sam biti po šest mjeseci u Nizozemskoj, po šest mjeseci u Milanu, godinu dana u Parizu, kapiraš, i njima nešto obavljao, učio francuski, francuski sam onda još na alijansi još godinu dana radio,  tak da sam sedamdesetih imao stvarno intenzivne kontakte. Kad sam dolazio u Zagreb, zapravo sam bio pun energije, nije mi ni trebalo nešto drukčije ne, ono što je bilo bilo je, al kažem ti bio je taj Tomislavac. Tamo je čak zalazio jedan policajac koji je kao, u civilu ne, koji je ucjenjivao, koji je bio gej i koji je ucjenjivao gej ljude da moraju s njim spavati hahaha. Ja znam za tog policajca, i znam da je meni nešto, ja sam uvijek bio dosta osoran i jednom mi je nešto rekao i da sam ga tak oprao da mi nikad više nije prišao, kužiš. Tak da ti je ono to.

(sljedeći dio intervjua možete pročitati u srijedu, 27. ožujka)


Komentirajte!

Unesite komentar ili trackback s drugih stranica. Komentare mozete pratiti i putem RSS kanala.

CAPTCHA Image
Refresh Image
*

Spam protection by WP Captcha-Free

NEWSLETTER

Vaša email adresa:

Srđan Sandić
Hiperinflacija emocija


Kosmogina
Pitchkanterije


OMG!
Opasno Mudre Gej-novosti


Dina J.
Hipster Dyke


Igor Grabovac
Ružičasti stetoskop




Marino Čajdo
Cocktail


Dominik Colins
Qoohanje za romantike