“V…. te”
autor:
Srđan SandićEvo, silazi sumrak, i svijet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipjelo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće.
Miroslav Mika Antić
Ne osjećam tajnu ljubavi. Ne osjećam ništa. Ja s njima ništa ne osjećam. Osim umora. Osim gladi za nekim drugim. Nekim koga tu nema. Bla. Na mene se lijepe cool ljudi. Onda kada ih ja biram i onda kada oni kao mene biraju. Sada već izjavljuju: ne želim biti povezan, vezan, zavezan (još i da). Govore: volim hladne ljude, volim rezigniranost. Sve su ljepši. Imaju dobre tenove, jedu zdravo povrće. Korak im je lagan. Dodiruju dlanovima. Idući dan ništa ne osjećaju. Idući dan ništa ne žele. Budućnost im je negdje drugdje. Važno je. Nije važno.
Ne znam.
Mi smo poprilično krivi spoj, uglavnom. Uopće ne znam kako se dogodimo jedni drugima. Koliko nas ima? Jednih za druge?
Ali se dogodimo: ja pričam ludosti i smijem se, oni ne pričaju ludosti i ne smiju se. Nije im to đir.
Odlazimo: gasimo lampu, skidamo se. Voda izlazi iz nas. Miriše. Otvaram prozor, vraćam ti se. Skupljamo se, deremo se, trgamo. Spavamo. Želim te voljeti. I ti mene. Tako izgleda u 3:15. To ti kažem. To mi kažeš. Kažem ti da želim još i još i još i još. I sutra. I svaki dan. Kažeš mi da nemam pet godina i da se prestanem ponašati kao da imam. Pristajem. (Jer te želim voljeti.) Pssst.
Ujutro se budimo, nasmijemo se, kažemo da je bilo dobro, da je bilo baš dobro, da može još, da može češće, da ne može danas. Danas ne, danas stvarno ne: imam faks, posao, kavu, dogovor, imam umor, zamor, imam laž, istinu. Ne danas, oprosti. Odabrao sam sebe, danas, kao.
Prije svih ovih scena si govorimo da ljubav je odluka, da ovo, da ono. Da, kužimo i da smo bolji od svih drugih. Mhm. Legitimiramo se. U prolazu mi dotakneš dlan. I onda kada se vraćam. I onda isto. Bježim ti u zagrljaj. Upisujem u tebe sve, svakoga, još, san, san, san.
Budim se.
Okrenem se. Tu si. Spavaš. Šapnem ti :”….. te”. Ne čuješ. Ne znaš čuti. Ja još ne znam da ti to ne znaš čuti. Možda nikada neću saznati.
Odjednom je opet noć. Više nisi tu. Zamišljam da jesi. Zamišljam da ti govorim isto, da opet isto, samo da ti čuješ. Zamišljam da želiš čuti.
Dajem ti krivi broj. Ipak saznaješ pravi.
Javljaš se. Kasnije, puno kasnije odgovaram. Tako ti govorim da te ne želim. (Tlapnja.) To ipak ti radiš.
Budim se, sada stvarnije.
Vješam licitarsko srce na bravu, ružno je, ali ne znam gdje da ga okačim. I ne znam zašto ga kačim. I ne znam tko mi ga je poklonio. I ne znam zašto ga nisam bacio u smeće.
Budan sam.
Komentirajte!