autor:

Ležim na leđima gola, na starom ginekološkom stolu iz sredine XX stoleća, izdignuta kao na postolju, prekrivena zastavom Evropske unije. Publika ulazi, ne vidim ništa, ali čujem kretnje ljudi oko sebe i umilnu ariju “Ave Marija”.

Zastavu EUN doktorka zadiže od mojih stopala do kolena i osećam male slatke ubode u zglobove i podkolenice, kao mravlje ujede. Potom zastava još više klizi uz moje telo, nagore do karlice, i opet ubodi iglicama u kolena i uz butine, vreme teče lagano, sporo. Čujem sad molitvenu ariju “Kyrie Eleison”, osećam se veličanstveno, kao prineta žrtva na nekom tajnom paganskom obredu. Otkrivaju mi i gornju polovinu tela, i ubodi u moje telo se nastavljaju, preko stomaka, ruku i grudi, do vrata. Osećam kako mi nepoznato lice stavlja nežno tople dlanove na moja stopala i greje ih. Neočekivana prijatnost, vrlo podsticajna, ohrabrujuća podrška. U poslednjoj seriji uboda, zastava spada sa mene sasvim, i u lice mi doktorka zabada preostale igle. Sad mogu da vidim i sebe i druge. Nepoznata devojka iz publike, s toplim dlanovima solidarno mi se osmehuje i odlazi. Nju su možda moje igle zabolele. Po meni je pobodeno četrdesetak akupunkturnih igli sa američkim zastavicama, samoj sebi ličim na izpolitizirani amerikanizirani kaktus. Predstavljam mapiranu planetu Zemlju pod američkim imperatorskim kolonijalizmom.

Pored mene seda Gui, raskošno kostimiran u šamana. On izgovara stihove, kao molitve, mešajući engleski, španski i indijanski jezik, vrača nad mojim telom i oslobađa planetu zle autokratije i represivne politike. Gledam u lica publike oko sebe, topli adrenalinski talasi prožimaju mi telo. Gui potom odlazi na drugi stage, gde izvodi sledeću tačku, van domašaja mog pogleda. Ostajem da ležim tako načičkana iglama, prikovanog tela, ali duha uzdignutog do plafona. Gubim osećaj za vreme, ali ne i za prostor.

Lagano okrećem glavu i pratim segment video rada na zidu, raritetni arhivski snimak s početka XX veka, koji pokazuje erotski zanos – uzbudljivu igru između dve devojke u negližeima, koje se spenkuju, šibaju po guzama međusobno korbačem, smeju se zadovoljno, grle i ljube. Na stageu iza mene, mogu krajičkom oka da posmatram smenu kostima i senzualno divljanje Michele Ceballos, koje je hommage Enie Sprinkle, u čast njene umetnosti i aktivizma. Dok ona energično pleše, menjajući maske i kostime, golih grudi, uvijajući ih i gnječeći, na sceni joj asistiraju nestašni kinky crossdressirani momak i devojka (Josip i Jelena) – urnebesno tresh kostimirani.

Gui mi ponovo prilazi i sugeriše publici da svako pojedinačno priđe, izvadi zastavicu (iglu) iz mog tela, i preda je doktorki akupunkturistici, koja potom te igle zabada u ogromno, sirovo kravlje srce na pladnju, pored mog ležaja. Publika prilazi, vadi jednu po jednu iglu i za nekoliko minuta sam slobodna. Moja uloga je završena. Posmatram završnicu performansa sa stola, mnogo udobnije i lagodnije, oslobođena igala, ali i svih fizičkih i psiholoških stega i barijera, iza ove spiritualne akupunkturne inicijacije, postajem lebdeći, bestežinski, bestelesni eksponat u vremeplovnom hramu božanske umetnosti. Završna slika performansa predstavlja Pietu, dve žene (Michele i Jelena). 

Kao hroničarka festivala, bila sam posmatrač, a onda, nenadano i učesnica u performanceu meksičke skupine La Pocha Nostra, koji je izveden u sali Jedinstvo juče (četvrtak) od 19,30 h. Ne mogu biti sasvim objektivna kritičarka ovog eventa, ali sudeći po aplauzu i komentarima iza predstave, La Pocha Nostra su briljantno izveli performans “Corpo-Illicito”, novouobiličeni deo višegodišnje serije nastupa pod imenom “Mapa Corpo”, koje Guillermo Gomez Pena (Gui), uz pomoć harizmatične glumice, balerine i plesačice Michele Ceballos, izvodi širom sveta. U kolaboraciji sa različitim izvođačima (ovog puta hrvatskim umetnicima Jelenom Martinović i Josipom Horvatom), ovaj efektni i dojmljivi “šamanski treš” (kako ga u šali naziva Gui), je zapravo snažan parodičan, progresivno-referentan izraz umetnika, kojim žele da pomire kulturne, socijalne, verske, rasne i klasne razlike u svetu, te da pomere decidne granice prihvatljivog i neprihvatljivog, odnosno poželjnog i odbačenog-marginalizovanog modela.

Njihov nastup uključuje paralelno tri scene (stagea) uz video projekciju, i publiku (s)kreće u raznim pravcima, u dinamičnom kontinuitetu, bombardujući je stihovima – propovedima i raznim vizuelnim promenama. Ova parodija groteskne izopačene  aktuelne politike, naizmenično – haotično i spiritualno, tretira naša arhetipska sećanja i prirodu, oblikujući lično u javno (političko), telesnost u duhovnost, stradalnike u pobednike, bedu u blagostanje, agresiju u mir, molitvu u himnu.

Na drugu predstavu – performance A Brief History…, američkog izvođača Keith Hennessya, u Plesnom centru od 22 h, nisam otišla iz opravdanog razloga: trebalo mi je vremena da se iza svega sastavim. No zato smo se kasnije svi našli na (ponovnom) koncertu Holcombe Wallera and The Healersa, u kinu Mosor, gde smo proslavljali (izvedbeni) uspeh, i uz hiperemotivni nastup contrey zvezde, o kojoj sam pisala prvog dana festivala, plesali smo i otvarali jedni drugima srce.

Ok, priznajem, nisam bila sasvim naga na sceni, imala sam tangice, ali zar to sad imalo menja stvar?